Prijavi se preko RSS-a RSS Feed
Magazin sa uzvičnikom

Čovek i svet ljubavi

Nema čoveka koji ne želi biti voljen. Sve se iz ljubavi rađa. Niko od nas ne bi fizički danas stajao na Zemlji da ljubavi nije bilo. Potekli smo od dve osobe koje su (bar u većini slučajeva) volele jedna drugu, iz njihovog zajedništva nastao je novi život, novi čovek. Jesmo li ikada o tome razmišljali da ljubav realno u suštini stvara uvek novi život?

Ako malo zaobiđemo tematiku fizike i hemije koja za proizvod svoj ima novo biće u utrobi žene, moramo da razmislimo da je to dete ipak osoba od početka, čovek je uvek u pitanju. Novi čovek – rezultat ljubavi. Imam osećaj da smo tu na pragu između prirodnih i humanističkih nauka. Tu se nešto dodiruje. Tu je prisutan jedan spoj. Ali, da ne promašimo temu članka, o tome ćemo drugi puta. Ideja ljubavi nije samo iluzionistička pojava čovekovog nesvesnog dela, onoga šta je Freud nazvao „id“ deo psihe, ličnosti koje je većinski skriven u nesvesnom delu čoveka, gde je u bitnome njegov centar za skrivene seksualne strasti i nagnuća agresije, nego je po mom mišlenju, ljubav jedina prava stvarnost koja zapravo opstoji izvan čoveka kao takvog. Sva priroda, sva vasiona, ceo svet ima u sebi skriveni plamičak ljubavi. Ljubav je prema skolastičkoj filozofiji Tome Akvinskoga osnovna privlačnost prema dobru u njegovoj suštini. Kad moje kolege čitaju moje članke uglavnom mi govore: „Ma uvek su tako dobro inspirisani, imaš dobar izraz pesničkog deteta! Elokventno pricaš i pišeš, ali nije li to sve pomalo bajkovito i mastovito, ipak se u školi malo drugacije učilo!?“

To je upravo ono što savremeni naučnici, istoričari ali i različiti filozofi,  a i teolozi otkrivaju: Nas zapadnjački sistem razmišljanja ima svoje temelje u racionalnom pogledu na svet koje čoveka i njegove težnje ka dobru prikazuju kao dve potpuno odvojene stvarnosti. Greška je još nastala kod Williama Ockhama koji nije shvatao čoveka kao biće od dobrote i sposobno za dobrotu, nego kao ličnost u sebi razdvojenu kome su moral i postulati istine, dobrote i ljubavi izvana nametnuti. Istraživanjem starih filozofskih traktata te novim znanjima iz psihologije, sociologije, filozofske antropologije i etike došlo se do zaključka da je stara filozofija prije Ockhama (XIII. vek) bila u pravu kada je  čoveka smatrala jedinstvenim bićem koje u svojim dubinama krije osnovne težnje prema humanosti i dobru kao takvome. To danas posebno argumentovano potvrđuje u svojim psihološkim studijama dr. Viktor E. Frankl, bečki neuropsihijatar, osnivač  treće bečke psihoterapijske škole nazvane logoterapija (lečenje smislom), koji protivno Freudovim tezama donosi činjenice koje otkrivaju da u čovekovom nesvesnom delu postoje mehanizmi dublji od samih seksualnih strasti i agresija, a to su mehanizmi čovekovog duha – čovekova sloboda, savest, čovekova volja za smislom, predeo čovekovih vrednota. Frankl ističe da je čovekova osnovna težnja za smislom i vrednotama. Prema tome možemo da zaključimo da je ljubav kao posebna uzvišena vrednota iz koje se rađa život, osnovna funkcija čoveka, i ne samo u fizičkom smislu nego u onom puno dubljem. Jer, ljubav kako Frankl u jednoj svojoj knjizi „Nečujan vapaj za smislom“, kaže: „Ljubav je kad umete da prepoznate osnovnu vrednost i orginalnost drugoga kao biće kojem nikada do kraja nećete moći da otkrijete njegovu duboku tajnu koja se zove čovek.“

Čovek je biće prepuno dostojanstvenosti, biće koje u sebi sadrži i nebo i zemlju, kako reče jedan pesnik. Važno je da čovek sebe upozna, tada ce upoznati i drugu stranu ljubavi koja je neistraživa i velika poput svetskih okeana. Za mene je lično ljubav onda kada vidiš ono dubinsko dobro u drugom čoveku, a to je njegovo postojanje kao takvo. Samim time sto čovek postoji on je voljen. Ne postoji na Zemlji čovek koji ne bi bio voljen, postoje međutim, ljudi koji toga nisu svesni. Kad počneš da zahvaljuješ za svoj život i za sve šta ti je dano u tom životu, mozda nećeš odmah, ali ćes ubrzo da prepoznaš kako ipak ljubav i pored svake gorčine i očaja što nas tišti, postoji. Ona je nevidljiva ali ume da napravi velika čudesa. Možemo da se poslužimo rečima poznatog engleskog književnika J. R. R. Tolkiena, kako je ljubav zapaljena kao plamen u srcu sveta, iz nje sve šta postoji u celom svetu upija životnu snagu, a da se ona kao beskrajna kakva jeste nikada ne istroši. Ovo nećemo da shvatimo naravno u fizičkom smislu, nego u onom metaforičkom, tj. egzistencijalnom, bolje reći „metafizičkom“. Ljubav jeste u srcu sveta. U njoj stoji život i on je bitak, izvor svega postojanja. Taj identitet ljubavi i života verovatno će ljudima zauvek da ostane sakriven, ali od te tajne čovek živi, čovek diše, čovek se razvija do najhumanijih vrhunaca sebe. Čovek to svojim razumom ne može da dokuči. Ali zato Antoan de Sent Egziperi (Antoine de Saint Exipery) kaže da su one bitne stvari očima nevidljive. Zapamtimo ovu rečenicu. Nije materija ono što život čini srećnim, ipak postoji jedan drugi svet u čoveku, u ljudima, u prirodi koji čoveka cini čovekom, koji ga uzdiže do neslućenih visina. Misleći na ljubav, kao privlačnost i opredeljenost za dobro, možemo da zaključimo ovu priču  rečima filozofa Imanuela Kanta: „Dve su stvari kojima se najviše divim: to je zvezdano nebo nadamnom i moralni zakon u meni.“

Ostavi komentar »